O NAMA - POSLOVNI SISTEM MIHAJLOVIĆ :: Dobro došli ::

Idi na sadržaj

Glavni meni


Duboki su koreni porodice Mihajlović u privatnom biznisu. Ono što mladi pamte je, da je postojao deda Pavle Mihajlović u Bošnjanu, paraćinskom selu, koji je, sredinom 19. veka, imao vodenicu. Njegov naslednik Toma započeo je krajem 19. veka trgovinu stokom – pešice je gonio svinje za peštu. Ova trgovina stokom, kao da se svima "u krv uvukla", pa traje i dan danas. Tomin sin, Petar, nastavio je trgovinu stokom, a u knjigama će ostati upisan po tome što je bio prvi upravnik posleratne zemljoradničke zadruge, kao polupismen čovek. I kao čovek koji nikad nije pogrešio u računu, a računao je na "RABOŠ" (stari sistem crtica i tačkica, gde svaka kombinacija označava vrednost, na primer: •- jednako 50 "banke"). Petar je imao dva sina – Stanoja i Životu. Života se 1945. godine ženi Živkom Ružić iz Donje Mutnice i odlazi na "miraz". A miraz – tanak.

Živka je rano izgubila oca (Milija je poginuo sa 28 godina) i ostala je sa majkom Radunkom, koja je od puno devera uspela da sačuva nešto zemlje i kućni prag ( familija Ružić se tradicionalno bavila poljoprivredom). Života je nastavio trgovinu krupnom stokom iz Istočne Krajine i malo, po malo, bivao sve ugledniji i bogatiji domaćin. Pamte ga kao lepog, naočitog, čoveka za kime su se mnoge žene okretale (na jednoj svadbi, vozeći se fijakerom sa mladoženjom, mlada umalo nije prebegla za njega). I u trenutku kada je tek trebalo da bude radostan i uspešan, prerana smrt ga je u tome presrela (poginuo je u 40-toj godini, u saobraćajnoj nesreći kod Mijatovca, u svom autu "Opel Evropa, iz 68. godine, u trenutku kada je krenuo da pogodi muziku za sinovljevu svadbu. Sreća u nesreći je što je Petrov sin Radomir, prerano sazreo (ostao je bez oca kada je imao 22 godine), preuzeo na sebe sve obaveze i izazove: i vremena i posla.

Radomir se ženi Stanom Stolić iz Stubice. Čuvena familija čiji su koreni u Striži, selu paraćinske opštine, a poreklo sa Kosova. Familija koja obrađuje više hektara plodne zemlje, pored današnjeg poljoprivrednog dobra "Dobričevo". Radomir i Stana, inače, medicinska sestra, zajedno, ali i uz pomoć majke Živke, nastavljaju dugotrajnu bitku prvo za preživljavanjem i opstankom, a drugo za zaradom i statusom. Radomir Mihajlović, po struci metalostrugar (školu je završio u Boru), vrlo dobro shvata ulogu koju mu je život odredio i napušta posao u "MIP-u" Ćuprija i zapošljava se na benzinskoj pumpi "Ine" u Ćupriji. Na taj način upoznaje širok krug ljudi, a nasleđene veze od oca koristi da se, pored državnog posla, bavi i trgovinom stokom iz Istočne Krajine, za klanice po Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori, Kosovu, Bosni. Njegova hrabrost, ideje i vizije, nisu prevaziđeni do današnjih dana. Radomir Mihajlović je u celoj situaciji, imao smelosti, još 1969. godine da kupi i vozi auto "Mercedes", kada su u čitavom Pomoravlju postojala samo dva takva automobila u fabrici štofova i u fabrici šećera! Takvi potezi koštali su ga mnogo nerava, a dva puta 1976. i 1978. godine vođen je postupak za ispitivanje porekla imovine, ali bez posledica po porodicu Mihajlović. Radomir Mihajlović je bio čovek koji nikada nije stao i nikada se nije zadovoljavao malim, svakodnevnim, stvarima. Sa benzinske pumpe prelazi da radi u preduzeće "Vojvodina eksport" Novi Sad, zatim u "Podgorku" Osečina, gde trgovinu širi i na ostale poljoprivredne proizvode (semenke, pasulj, crni i beli luk). Zatim radi u u firmi "Jugoslavija comerc" Beograd, kada se preorijentiše na trgovinu pečurkom. Vrhunac u ovom poslu bila je 1988. godina, kada je izvezeno 860 tona robe (pečurki) u zemlje Zapadne Evrope Italiju, Francusku, Nemačku i Švajcarsku.

Sve to vreme porodica Mihajlović održava stočni fond oko 50 grla krupne stoke u tovu, uvek je postojao i neki kamion koji radi za treće lice (u Srbiji je prva privatna "hladnjača kamion", nosivosti 25 t, bila vlasništvo porodice Mihajlović). Prva zakonska mogućnost za otvaranje privatnih preduzeća iskorišćena je 1990. godine i to hrabrim potezom - otvaranjem prve privatne benzinske pumpe u Srbiji, u Donjoj Mutnici. Od tog trenutka i postoji kompanija "Mihajlović", koja se iz dan u dan širi, razvija posao i upošljava nove radnike. Na žalost, možda na vrhuncu karijere, ali na polovini životnog i radnog veka, u 56-toj godini života, uoči porodične krsne slave, Svetog Vasilija Velikog, 12. januara 2002. godine, Radomir Mihajlović umire od teške i neizlečive bolesti Neo Hockin (bolest limfnih žlezdi). Iza sebe Radomir je ostavio poslovnu imperiju 5 benzinskih pumpi, 2 restorana, samouslugu, 2 auto servisa, poljoprivrednu apoteku, mlekaru, 5 kamiona i možda, njemu, ono najdraže farmu na Samanjcu (lokacija 20 km od Paraćina, prema Zaječaru, na prevoju "Čestobrodica"). Možda i važnije, Radomir je iza sebe ostavio sina Dejana i čerku Maju i šestoro unučadi Petra, Milicu i Mihajla, od sina Dejana i Stefana, Pavla i Radomira, od ćerke Maje. Danas porodični biznis kompanije "Mihajlović" vode Radomirova supruga Stana, sin Dejan i snaha Suzana, trudeći se da, u bitno izmenjenim uslovima poslovanja (mnogo strožiji zakonski propisi i niz novih poreskih i taksativnih opterećenja i velike besparice) održe kompaniju "Mihajlović", ali da je i dalje razvijaju u pravcu novih poslovnih poduhvata.

 
Vrati se na sadržaj | Povratak na glavni meni