Koreni porodice
Mihajlović
Petar i Jelena Mihajlović
Duboki su koreni porodice Mihajlović u privatnom preduzetništvu. Upamćen je Pavle Mihajlović u Bošnjanu, paraćinskom selu, gde je sredinom XIX veka imao vodenicu. Njegov naslednik Toma započeo je krajem tog veka trgovinu stokom – pešice je gonio svinje za Peštu. Ova trgovina stokom kao da se svima “u krv uvukla”, pa traje i dan danas. Tomin sin, Petar, nastavio je trgovinu stokom, a u knjigama će ostati upisan po tome što je bio prvi upravnik posleratne zemljoradničke zadruge, kao polupismen čovek. I kao čovek koji nikad nije pogrešio u računu, a računao je na raboš. Petar je imao dva sina – Stanoja i Životu. Života se 1945. oženio Živkom Ružić iz Donje Mutnice i otišao na miraz. A miraz – tanak.
Živka je rano izgubila oca (Milija je poginuo sa 28 godina) i ostala sa majkom Radunkom, koja je od puno devera uspela da sačuva nešto zemlje i kućni prag (familija Ružić se tradicionalno bavila poljoprivredom). Života je nastavio trgovinu krupnom stokom iz Istočne Krajine i, malo po malo, bivao sve ugledniji i bogatiji domaćin. Pamte ga kao lepog, naočitog čoveka za kime su se mnoge žene okretale (na jednoj svadbi, vozeći se fijakerom sa mladoženjom, mlada umalo nije prebegla za njega). I u trenutku kada je tek trebalo da bude radostan i uspešan, prerana smrt ga je u tome presrela (poginuo je u 40-toj godini, u saobraćajnoj nesreći kod Mijatovca, u svom autu “Opel Evropa”, u trenutku kada je krenuo da pogodi muziku za sinovljevu svadbu. Sreća u nesreći je što je Petrov sin Radomir prerano sazreo i preuzeo na sebe sve obaveze i izazove: i vremena i posla.
Radomir se oženio Stanom Stolić iz Stubice, iz čuvene familije čiji su koreni u Striži, selu paraćinske opštine, a poreklo sa Kosova. Familija je obrađivala više hektara plodne zemlje. Radomir i Stana (po profesiji medicinska sestra), uz pomoć majke Živke, nastavljaju dugotrajnu bitku – prvo za preživljavanjem i opstankom, a drugo – za zaradom i statusom. Radomir, po struci metalostrugar (školu je završio u Boru), vrlo dobro shvata ulogu koju mu je život odredio, napušta posao u ćuprijskom “MIP-u” i zapošljava se na benzinskoj pumpi “INA” u Ćupriji. Na taj način upoznaje širok krug ljudi, a nasleđene veze od oca koristi da se, pored državnog posla, bavi i trgovinom stokom iz Istočne Krajine za klanice po Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori, Kosovu, Bosni… Njegova hrabrost, ideje i vizije nisu prevaziđeni do današnjih dana.
Radomir Mihajlović je imao smelosti da još 1969. kupi i vozi automobil “Mercedes”, u vreme kada su u čitavom Pomoravlju postojala samo dva takva automobila – u fabrici štofova i u fabrici šećera! Takvi potezi koštali su ga mnogo nerava: dva puta – 1976. i 1978. – vođen je postupak za ispitivanje porekla njegove imovine. Ovim postupkom nije utvrđeno ništa nezakonito u vezi porodice Mihajlović. Radomir je bio čovek koji nikada nije stao i nikada se nije zadovoljavao malim, svakodnevnim, stvarima. Sa benzinske pumpe prešao je da radi u preduzeće “Vojvodina eksport” Novi Sad, zatim u “Podgorku” Osečina, gde je trgovinu proširio i na ostale poljoprivredne proizvode (semenke, pasulj, crni i beli luk). Potom se zaposlio u beogradskoj firmi “Jugoslavija komerc” i preorijentisao na trgovinu pečurkom. Vrhunac u ovom poslu bila je 1988. godina, kada je izvezeno 860 tona robe (pečurki) u Italiju, Francusku, Nemačku i Švajcarsku.
Sve to vreme porodica Mihajlović održava stočni fond – oko 50 grla krupne stoke u tovu, a uvek je postojao i neki kamion koji radi za treće lice (u Srbiji je prva privatna hladnjača nosivosti 25 t bila vlasništvo porodice Mihajlović). Zakonska mogućnost za otvaranje privatnih preduzeća iskorišćena je 1990. i to hrabrim potezom – otvaranjem jedne od prvih privatnih benzinskih pumpi u Srbiji, u Donjoj Mutnici. Od tog trenutka i postoji kompanija “Mihajlović”, koja se iz dan u dan širi, razvija posao i upošljava nove radnike. Na žalost, možda na vrhuncu karijere, a na polovini životnog i radnog veka, u svojoj 56. godini i uoči krsne slave Sv. Vasilija Velikog, 12. januara 2002. godine, Radomir Mihajlović umire od teške i neizlečive bolesti limfnih žlezdi. Iza sebe je ostavio poslovnu imperiju – 5 benzinskih pumpi, 2 restorana, samouslugu, 2 auto servisa, poljoprivrednu apoteku, mlekaru, 5 kamiona i možda, njemu, ono najdraže – farmu na Samanjcu (na 20 km od Paraćina prema Zaječaru, kod prevoja Čestobrodica).
Ali najvažnije: ostali su sin Dejan, ćerka Maja i šestoro unučadi – Petar, Milica i Mihajlo (kasnije i Julija), kao i Stefan, Pavle i Radomir.
Danas porodični posao vode Radomirova supruga Stana, sin Dejan i snaha Suzana, trudeći se da ga, u bitno izmenjenim uslovima poslovanja, i dalje razvijaju u pravcu novih poslovnih poduhvata